Pesničke minijature

stihove interpretira Nikola Rausavljević Mi se čudno razumemoko dva bola, ko dva valako dva mosta u otkrića:ja te volim čudno, nemo,ti si ona čudna mala,mašta drevna moga bića.O tebi su pitaliceod vekova moje bile,odgovor o kom se sanja,odgovor je tvoje liceti si slika one vile;iz dečačkih nagađanja.I svi stari snovi, evopolagano nadolazeko da ide vreme tavno;svaki gest tvoj ja sam snevo,znam napamet tvoje frazesvaku reč sam čuo davno.

stihove interpretira Nikola Rausavljevićdrvo raste na obali reke.ono je nežni zapis vremena na zemlji,vremena u mom pogledu,u šaci koja uzima nar.ta novostečena toplina u ruci podseća me na srce.ili se barem tako čini, jer se udaljava kao brod pri povratku ka domu,koji će se još jednom učiniti kao nešto ne sasvim saznatljivo,kao lepi trenutak kom nije namenjeno da postane uspomena,već je poput slučajne biljke uhvaćene u ribarsku mrežu.biljka svedok.svedok prizorau kom se čovek pored reke oseća kao stara vazakoja treba biti propuštena kroz dečiju šaku vremenana rečno dno.ovde sam duže nego što mislim

stihove interpretira Nikola Rausavljević Večeri volim, prožete mirisom svežim i snažnim,mirisom polja i dahom domaćih vidokruga,kad vetar igra svež pod veličanstvenom tajnomraširenih oblaka, i struji, lak i sjajan,nad putima dugim i brazdama polja.Dižu se krila oblaka i ptica,struje talasave trave, putuju s vetrom mirisnim,večernja polja nišu žetvu snovȃ.

stihove interpretira Nikola Rausavljević kažu postoje mestana koja možeš staviti dlanoveda brže zaspišjedan treba da je na mestugde se pregiba druga rukaa drugi na grudimagde se, kada ne obraćaš pažnjukucanje pregibau nešto što ne razumešverovatno radi ako veruješu nešto što ne postoji i grejekada gledaš filmmožeš ruke grejati u pregibuiza kolenaumesto tetovažeruka iza kolena dok čitaš knjigupalac u jazbini prstiju ka šaci;mačiće je zgodno nositi pod miškomuho se rodilo pregibljenoi neki tu nose kosuna tebi se neprestano nalazibaš puno toplih mestai postaju i nestaju kako koračašili se grlišprimičeš ustima kašikunečeg ipak opipljivogvežbaš vratili konačno zaspišsa nečim na jezikušto ipak ima ukusdok ležeći u pregibima stvaraši na tebi neizostavnodo jutra rastenekoliko ogromnih toplina.

stihove interpretira Nikola Rausavljević Veće presta burno vreme,svud okopne hladni sneg,i surove nesta zime,zeleni se svaki breg.Izbavila s’ svaka doljaod okova snega tog,jer svemoćna to je volja,zapoveda tako bog.Svakom s’ mestu toplog letasada zelen vraća znak;i cveće nam sada cvetajer ga sunca sija zrak.Procvala je ljubičicai olist’o gusti glog,svaka zemna tvarka slušazapovedi tvorca svog.

stihove interpretira Nikola Rausavljević Po beskrajnom polju nalik zaboravuNe vidim već ništa ni polje ni travu I kao u snu više nit mogu nit umemDa vidim oko tog polja bregove i šume Ni slamke ni žbuna nikakvoga čislaBar da dune vetar u česticu smisla Kad pri dnu polja slika mi se javiTi s jednom bočicom u jutarnjoj travi Čedno i radosno kroz osmehe boseBereš za mene mlade kapi rose I videh kako si uplašena bilaKad umalo nisi jednu kap zgazila A taj strah mi polje u sećanje prosuI vrati u potočiće uzdahe i rosu

stihove interpretira Nikola RausavljevićMoja pesmo, odavno te nema,sad si došla setna, rasplakana,jekni, neka uteha ne drema,oj, tako ti najslađega dana!Slabost pusti, kolebanje, tamu,nemoj kleti — sve od mraka biva!Tebe hoću, da me grliš, samu,ne da kuneš, tako t’ Boga živa!Tvoje kletve, tvoje uzdisaje,tvoje suze vetrovi razneće,ono vrelo u večitost traje,s tvoje kletve presahnuti neće!Oj, jekni mi utešenjem svetims onog visa gde plač i smeh prođu,da veselo dalje, dalje letim:jetke strele nek me mimođu.

stihove interpretira Nikola Rausavljević Diši duboko –tamo gde reči ne stižu,gde tišina počinje da govori. To nije naredba.To je sećanje na sebe. Kad se uspraviš,nije to samo teža tela,već teža smisla koji traži oblik. Gledaj ispred sebe,ne u pobede, ne u strahove –već u obrise mogućeg. Diši duboko.Svaki dah je most.Svaki trenutak – povratak. Nema prvog dana,jer život ne počinje.On samo ponekadodluči da nas sačeka.

stihove interpretira Nikola RausavljevićDa su meni oči tvoje,zvezdama bih prkosio,nit bih sunca poželio,da su meni oči tvoje!Da su meni oči tvoje,ma s’ u njima rastopio,ja bih opet sretan bio,da su meni oči tvoje!Da su meni oči tvoje,voleo bih neg sve blago,neg kamenje sjajno drago!Raj bih sami pregoreo,u njima bih slatko mreo,da su meni oči tvoje.

stihove interpretira Nikola RausavljevićTo ne miče vetar na prozoru zavesu,to su samo naša praznoslovlja.Rečikoje se stidesvojih govornikai žele pobećina kišu.Isparili su svi trenucipogodni za opravdanja.Duboko,u našim srcima,ukotvilo sesamoljublje.

stihove interpretira Nikola RausavljevićLjudskom srcu uvijek nešto treba,zadovoljno nikad posve nije:čim željenog cilja se dovreba,opet iz njeg' sto mu želja klije.Zašto tako, prezirući hljebasvakidanjeg, u prsima grijevrućom željom okrutnog jastrebakoj' ga uvijek gladnim kljunom bije?Međ kolijevkom traje i međ' rakomnašem žiću odveć kratko doba,zato srce u nazočju grobauvijek dršće željom svejednakom,misleć uvijek: zemlja ima slastikoja neće s njime u grob pasti!

stihove interpretira Nikola RausavljevićIscurela si mi zoromkroz prste,kao kroz bušan san.Na grudi sam ti čitave noćiotiske prstiju vario;želeo da tako dočekam dan.Na koži si jutroskô ordenje odnelaožiljke od moje gladi.I šeretski osmehna usne zalepljen,kô medom dan da ti sladi.

stihove interpretira Nikola RausavljevićNačiniti kopiju mozgauvučenog u samog sebei neki drugi put ga obasjati njim samim.Zapaliti ganadutinadeti –sve dok ne prekine krug.Potomspojiti strujeu magnetni čvori mahinalno nabaciti kukuna klin horizonta.Potomnema žurbei nema zakašnjenja.Ispada da je svepredviđenoi spojenou ravnoteži.Centrifugalni plesmože početi,noseći u vrhovima prstijupozlaćene spirale,sa ritmom koji je večankoji trajekoji se niti umaraniti odmara.

stihove interpretira Nikola Rausavljević Zvezde se noćasseleu žetelačke ruke...Pune šake nade i očajanatkriljujuumor i bol...Na ogrubelim dlanovimaopne pucaju...Iz njihbezbroj malih svitacau pesmu uleću...Slapovizlata, prašine i znojau bezdan se slivaju... Puca koža ratarska!Pršti zrnevlje!Dok se kap u more pretvara... Snovi poprimaju zvukove...Pljusak seljačkih želja,odsanjan... Nepresušno čekanje i strepnjatonuza samo par treptajau nemerljivo mračno ništavilo...A odatle......Odatle ćezorom potećireke belih vekni...

stihove interpretira Nikola RausavljevićKad mi se iz zena poput uspomenarazbegnu šume putovi i perspektivea neki čudni magspusti oko mene sagod svile meke i sive,tada sam sâm.Pustim da mi kroz dušu proteku tišine,i dok pauk plete paučine,uzaberem cvet detelineili vlat trave,i tonem u senke plave.

stihove interpretira Nikola Rausavljević U onoj noći s petka na subotusudnjega časa u tvome životučistaja djevo i najređi cvetuposlednje što si ti od mene čulabilo je: „Volim tenajviše na svetu!“Ali na čemu bi onaj što ne umeviše živeti održao sebeda mu na usnama što se ne dvoumene dodade slamkui reč„I ja tebe!“

stihove interpretira Nikola Rausavljević Miriše grožđe i smiljetamo u našem selu...Posvuda prolazi jesenu ruhu žutu i bijelu;plodove raznosi, daje,dariva polja i gaje. ...Tihano došla sam evoiz jednih neznanih strana,u plaštu klasove nosimi šipke s tananih grana...Pjevuca tihano, - tišei granom smokvinom njiše. Na nebu modrome enosjajna se prelijeva dugai svirka flauta brujusred malog zelenog luga...to himnos jesen ori –i šipak i grođže zori.

stihove interpretira Nikola RausavljevićSakriću opet onog pravog sebe,po ko zna koji put.Odglumiću nekog drugog od bede,izobličen, besan  i  ljut. Sakriću opet onog pravog sebe,kao da živim lažno,ali original uporno masku grebe,bolno i snažno. Sakriću opet onog pravog sebe,da  ne  izazovem skandal,jer šokiram malograđanske amebe,time što sam original! Sakriću opet onog pravog sebe.Sam sebe ne prepoznajem.A kada originali maske pobede,celoga sebe ću da dajem. Sakriću opet onog pravog sebe,makar u buntovni stih.Tu original uvek masku pojedei tu onda nisam skriven i tih.

stihove interpretira Nikola Rausavljević Ćute mora žitna,nepomična, žuta –dokle pogled hvata,nigde nije puta.Muklo grakću negdenevidljive vrane;vetrić tek propiri,ali brzo stane.Mir je, kao da jeneko opšte bdenje.Žita, što nas hrani,čisto čujem zrenje.I blagoslov čujemšto se na Stig sliva –kô da gospod lebdipovrh Stiških njiva.

stihove interpretira Nikola RausavljevićNoć tamnih maniraPrislonila je usneNa nemir mojih snova.Htela bi danKoji nestajeHtela bi dodirIzgubljen osmehom nevinostiPod tuđom rukom strasti.Večeras je to željaSkrivena od pogledaKoja teško nalazi reči.Dan prolaziPod budnim okom stvarnostiZaobilažen od snovaU životu među strancima,Gasi se miris vetraU njegovim venama...Mučno je sanjatiKrv idealistaKoji padoše za slobodu.

stihove interpretira Nikola Rausavljević Kao zorin zrak među zavesamakutovima tamnim duše mi umorneplane sjajni zrak velikih osamalepotom tuge blage i prekorne.Ko rana zvona pobožno zvonjenje,kroz ponor gluhi srca mi uvelogodjekne moćno bola prebolelogveliko, čisto, sveto obnovljenje.I u tom skladu svetlosti i zvukapreživim skalu svih oduševljenjavelika sna nekadašnjih bdenjau vizijama pobednoga guka.Potom spomen taj – sveštenih osamamojih svetlosti, i zvuk kult i lepota –sklapam međ' tužne strane mog životako uveli cvet u knjigu pesama.

stihove interpretira Nikola Rausavljević Da ne postoji lažŠta bi istina radila zauvek samaDa li bi i dalje imala potrebeDa ubeđuje sve da veruju u njuIli bi se opustila i olenjilaPostala dosadna i predvidivaSumnjajući sve višeDa negde možda postojiI neka druga istinaDa ne postoji kišaŠta bi kišobrani radili zauvek samiDa li bi strpljivo čekaliU mraku nekog ormanaNadajući se oblacimaNadajući se vetruTražeći nekogaKo ume da iza kišnih kapi sakrije suzeDa ne postoje obraziŠta bi suze radile zauvek sameDa li bi prestale da tekuIli bi se držale za trepaviceNe znajući gde da oduGledajući i levo i desnoU nadi da će naći neki drugi putDa stignu do usanaDa ne postoje poljupciŠta bi usne radile zauvek sameDa li bi služile za grickanje noktijuSmejale seZviždalePućile seUzaludno tražeći načinDa poljube sebe same Da ne postojiš tiDa ne postojim jaŠta bi ljubav radilaZauvek sama?

stihove interpretira Nikola Rausavljević Kad mi se ovde, u zemlji srpskoj,završi staza životnih danaželim da moje srce počivavisoko iznad Kajmakčalana.I zaspao je s tom toplom željomi svoje lepe oči zanavek sveopošto je dao Srbiji dragojsnove i mladost i život ceo.

stihove interpretira Nikola RausavljevićU kući Radeta Drainca,Trbunje kod Blaca Pusta li nam je trpeza, majko?Iz ovog ognjišta vadila si hlebovei na ovu sofru stavljala za mene.Ovde se dimio kačamak mojih predaka – nekoliko njih, i sada ih vidim,sedeli su u krug i jeli jednom kašikom.Mračno je, majko,ni pepeo nije više užaren,nema hlebova na ovom stolu.Ni kačamaka sa jednom žlicom.Duhovi naše kuće ovešani su o zidove – na slikama, u lampama i ogledalu žive.Kandilo odavno niko ne pali.Oči Svetog Jovana padaju na moj oronuli kreveti črgu koju si mi na razboju izatkala.Pusto je, pusto sve, u ovom mraku, majko,što izbija iz svakog ćoška.Spušta se na rodnu mi Toplicu.U dvorištu nema onih volujskih kolana nebo su me uznela.Ispod praga nema zmije – pretvorila se u Drainca-zmaja.Pusta li nam je trpeza, majko?Šta je u krugu sofre?Ne mirišu tvoji hlebovi i dedin kačamak.Ipak, nešto, nešto napipavam u ovom mraku!Šta je to, majko? Pod dlanovima mi je kora mojih knjiga.Mojih knjiga poređanih u krugu našepuste trpeze, majko!

stihove interpretira Nikola Rausavljević Tužno... Jednolik, dug, i vlažanJesenji dan se tmuri;Plače bez kraja, bolno plačeSumoran beskraj suri;U mrtvi suton što se hvataJednači, jeca vesma-Po trulom lišću, preko blata – Stara, bolna, i polagana,Ubogih, mutnih, šturih danaJesenja kišna pesma...Spomeni davni tište, tište,I s njima vek se čami....jeca i plače davnih danaPospana, bolna, i lagana,Jeca i plače u toj tami,K'o gluhi žubor suza sami',Daleke sreće pesma...Oh jadno drago!... Večno tako,Kad se, i kaj, i žali!I dok za senim' nadâ pali'Pogrebna bruji pesma,Spomene blede sreće hrani,Poslednje svoje varke brani,I veni, veni vesma!...Tužno... Jednolik, dug, i vlažanJesenji dan se tmuri;Plače bez kraja, bolno plačeSumorni beskraj suri;I tužan, tužan ropac tajniDalekih slušam dana;Ugušen jeca šum beskrajni,Tiši i tiši vesma – K'o stara, bolna, polagana,Ubogih, mutnih, šturih danaJesenja kišna pesma.

stihove interpretira Nikola Rausavljević Žega, to je znak da mi nedostaješ.Kada mi se osuše usta, jezik zapneza nepce kao barut,osetim tvoje prisustvo u odsustvu.Žega i jara, ovo sunce koje udarapo temenu kao maljemje samo potvrdatvoje telesne maseu mojoj glavi.Kada me poliješ sobomja ću znati šta značiživeti životom jednetanane travkena obali Aheronta.

stihove interpretira Nikola RausavljevićNašto misao, kad nije dubokakao večnost što je!Ni jasna k'o sunce,da njome prodrem u znamenje svoje!Našto, kada je na jade nam data!Mati večnog straha; - Kad ne dopire od pokrova dalje!Do groba mračna,a tajna preko ništavoga praha.Našto ta mudrost Božjeg Proviđenja,crv kome se klanja!Našto me vara sa prikazom umlja?Našto mi očikad večno tonem u tami neznanja!

stihove interpretira Nikola Rausavljević U Beogradu ima mnogo žena,na Azurnoj obali ima mnogo žena,al’ samo si ti onakoja je došla u moje srce i dušu,bez da si išta učinila.I ne čuh ništa do svoje krvikada sam ti dotakao dlanove,kao da sam ti ljubio oči,jer ti si mi donela vasceli svetsa svojim svečanim udarima.S tobom sam stajao i pričao;bio je miran i tako tih hol.Ne mislim da možemo biti zajedno.Prestao sam da ti pišem.Voda u jezeru, hladna i čista,i ti,ste jedno.Tuga je deo ljubavi,ali ako bez nje postoji,onda je to patnja.Ljubav je moja bol!

stihove interpretira Nikola Rausavljević Nadvilo se nebo zvezdano iznad peska, iznad sumorne pustinje i poludelog mora, šumi pustoš i val o val u ušima treska. Trepere, blistaju zvezde i iznad naših gora.   To isto nebo i nad mojim zavičajem visi, to isto nebo gledaju bezbrojna moja braća. Zar zaista večernjača ova i nad mojom domovinom visi? I pogled se mog brata sa nje meni vraća?   Kroz rešetke gledaju studenih tamnica, drugi kroz snežno granje slobodnih šuma. Snovi putuju zvezdanim kolima, putuju bez granica, srca trepere od tajnih talasa, zavičaj mi ne silazi s uma.   Miči se, zvezdo, sa moga malog prozora, siđi u moje snove, osvetli provalije mraka, gde kolo se krvavo vije sve dok ne cikne zora, i dok ne istrči sunce sa vetrom svežega zraka.

stihove interpretira Nikola Rausavljević Hiljadu godina tuđeg iskustva osećam u svakoj tvojoj rečiA, opet, ne bih rekao da vreme stoji, naprotivSedamnaest godina i petnaest meseciIpak je malo, premalo za jednu noćBroj tvojih godina pomnožen sa dvaDao bi neki opipljiv rezultatO kome bi se moglo razmišljati bez kajanjaOvako, pre mi ličiš na slučajan susretNa opasan sudar sna i vasioneNa idilu sa nesagledivim posledicamaTvoji su prsti nalik na zatvorske rešetkeKroz koje ne vidim ništa osim nebaA taj osmeh, otvoren kao klavir pre diplomskog koncertaNimalo mi ne uliva samopouzdanjeU laž je, često, najlakše poverovati Osećaš li Dunav pod prozoromOsećaš li miris lipa u svojoj uliciMisliš li da sve to ima neki smisaoOsećaš li početak jeseni u meniNabokov je o tome nešto napisaoU ovim godinama lako bih mogao zaspati u snuI da me niko, osim tebe, više ne probudi... Ni voda ni zemlja, ni dete ni ženaGledaš me pogledom koji ne opraštaA pred tobom cela moja poezijaSćućurena kao ptica sa govornom manomSpakovana u brižljivo odabrani papir, sa mašnicomKao poklon za tvoj rođendanPa ovlaš nasloniš glavu na moj kaputPospan, ubledeo, umoran od putaKosa ti samo sklizne niz mrak kao vevericaNa usnama ti spava VenecijaSa gondolama, sa trista kanalaA oko mene sve neka strana, dobro poznata licaMislim da ne znaš s kim imaš posla, mala...

stihove interpretira Nikola Rausavljević Voleti više neću. Sve je dosta.Ustajem. Zbogom. Poslednji je čin.Svoj dom s temeljem rušio bih danas,hrašće bih čupao, bolni, prezren džin. Duboko huči u meni gnev, raste;u duši more osvete i zla.Konja mi dajte, puteva, širinazaborava, mržnje, otrova li vina, – utroba moja boli. Ja se smejem,ja žalim onog što zvali smo Bog...Magle, o magle samo da preletim...Jurim i idem, – zašto, protiv kog? – Ja ne znam. Magle... Puteva! Širina!Ne praštam nikom i ne molim ja!Tako sam usamljen, odbačen a silan,pravednik čisti u moru svog zla, ja jezdim. Mira ni povratka nema.Ljubavi, druzi, cveće, ptica poj –gadosti podle! Ja jurim i padami slušam, samo frkće konjic moj, i ništa više, ni mržnja beskrajna,mira mom srcu ne može da dâ;tišine ja ću naći onog danakad ćuteć' gnevom izgorim do dna, Kad umrem, glavu razmrskam o nebo,prokunem sebe i večni svoj dom,u tami gustoj, u vihoru strašnom,moćan i krvav raspem se kô grom...

stihove interpretira Nikola Rausavljević U kakvu pozlatu vi pakujete svoju tugu?Čime lečite unutrašnje ujede?Ne unutrašnje – kao rane na duši,već unutrašnješto ujedate sami sebe. Gde kupujete celofanu koji pakujete taj prizor?Vezujete mašnicu,ubeležite posvetu na kartici„Samo za tebe, ranjena dušo!“ Pitam još jednomodakle vam pozlata?Kom svecu spram kog je i troparskidate oreolda ga tako plastičannamontirate na sopstvenu muku? Jer moram da znam na kojoj turpiji oštrite zubepre nego što valjano zagrizete sebi u srce?Gde se rodi taj glasšto vam naredi:„Grizi, iz sve snage, sad!“Iz koje crne rupena vas vreba taj zapovednik?Gde posle kupuje čokolade i cveće?Koju romansu vam na uvce gudi?Gde vas odvede?Da se onako pritvoran nauživaodmarajući se na vašim grudima.Dok mu sve ne oprostite.Ponovo.

stihove interpretira Nikola RausavljevićMirno bih da spavam dokle polja hujei talasi trave umorne me hlade;uspavane slatko k'o posle oluje,već spavaju žudnje s mirom nove nade.Dokle blede misli izdišu i čula,osećam šum strasni sočna mlada bilja;u uhu mom svira još čarobna frulaponovo nađene melodije milja.Prelaze lagano nebom neke seni;sveža kiša hladna tiho veje dole.Kao sarkofag sam, bez daha u meni.I s velom bačenim na sve moje bolemene opija jedan refren svega.Radostan? Il' tužan? Ne znadem. Ali dazapevam glasno, s one strane brega,čuo bih k'o da neko tiho rida.

stihove interpretira Nikola RausavljevićSlušao sam noćas daljinu što sanjaU pogledu nemom rasule se koseTu na mom ramenu uzdasi saznanjaDa dodiri žudnje ko zna gde nas noseTalasi nemira zapljuskuju grudiDok lutaš mi maštom, a već sasvim mojaKraj mene, u meni – u slutnji što rudiDa u tebi nađoh suštini spokojaI tako zanesen zaboravim pićeŠto sam, ne znam ni kad, s drugom ženom pioJer s tvojim pogledom tek jutro mi svićeOno kad sam nekad pun radosti bioAli ne znam kako sve to da zapišemI ubedim razum – dirnem osećanjaDa više od mašte u tebi ja dišemDa deo si mene i kad se ne sanjaA ti već to jesi – moja java ludaI svu noć ja slušam uzdisaje tvojeBaš kao i kosa rasuta si svudaKraj mene, u meni – ti si već sve moje

stihove interpretira Nikola RausavljevićStvari koje su prošle, gde su one?Skriveno od nas u daljini sive.Sve što je bilo dobro, lepo, milo – stvari koje su prošle da l' još žive?Da li nam prošlost daje znake životakad iz davnine draga slika njenasine kadikad u dubokoj noćiu snu - u tragu naših uspomena?Možda u svetu negde, nepoznata,izvan života ima oblast neka,krug, u kome traje ono što je bilos prošlošću našom koja nas čeka?Stvari koje su prošle, gde su one?Ako su žive, ako ih još ima,videćemo ih kad prođemo i mi,kada budemo jednom došli k njima.

stihove interpretira Nikola RausavljevićNeko je rekao „Počelo je!“Uzeo sam ostatke žara sa ognjištai grijao puteve.Iza mene su se rušili mostovi.Mislio sam: „Nikada se neću vratiti!“Otkrivali su se krajevi nebaali nedovoljnoda bih mogao gledati plavim očima.Nedovoljno da bih postao pticašto u kljunu nosi grančicu lovora.To nije bilo dovoljno da bih osjetio slobodu!Nisam mogao naći nebo kakvo želim,zato sam se vratio na staro,preko kamenja, praznih puteva,nadošlih rijeka.Mostovikada su mi trebali najvišenisu postojali.Vratio sam se starom ropstvu.Nisam mogao dalje!Nestao sam u kovitlacu rijekei na mene se sručilonajljepše neboi najnježnije stijenje.Oslobodio sam se!

stihove interpretira Nikola RausavljevićOna je nikla o ponoći nemoj,u času mira i tišine svete;I ja je pevah razdragan i srećan,k'o tica gorska ili malo dete.Nju niko nije slušao ni čuo,nju mi je duša sama sebi plela;kliktaše srce iz ranjenih grudi,i mračne bore nestajahu s čela.Da, ja se bejah izmirio s tugom,sa patnjom mojom i sa jadom inim,i pesma moja zvezdama se vilai gubila se u zracima njinim.I ja joj htedoh da pohvatam zvuke,al' zasta ruka, što ih bezbroj spisa;to beše pesma ljubavi beskrajne,neznana zemlja, san nebeskog visa.

stihove interpretira Nikola RausavljevićStihovi su zalud potrošene reči,nikada mi od njih neće biti bolje,lagao sam: pesma bolnu dušu leči,branio je katkad mimo svoje volje.A ona je bila oružje bez premcašto razara dušu nabreklu od suzai umesto brata, jataka i jemcapostajala krvnik sa snagom topuza.Tražio sam u njoj Kosovku što vidanedremano oko svog Oca Svevida,crne kapi vina, bele mrve hleba.Našao sam samo bolnoj duši pelen,što među rečima džiglja gorak, zelen –jed skriven u cveću i plamenu neba.

stihove interpretira Nikola RausavljevićOči tvojeto je prostor,na kome jeanđô tužni,iz nebeskogprognan raja,pisô bole srca svog. I sav onibol, bez kraja,pun božanstvai pun raja,pade u sjaj oka tvog.

stihove interpretira Nikola Rausavljević Vikaj me noćas,Iskam da te čujem.Prezren i samKraj pendžera bdim.Svoj grob si kopam,Tuđu sreću kujem;Vikaj me,Noćas,Ja neću da spim. Vikaj me nežno – Kô što sestra vika,Zaludnog brata kome vrag uze kroj.Vikaj me strasno – Kô što deva vika,Kad joj telo iska drugog tela poj. Vikaj me, golubice,Grešnice;Ti prezrelo grojze,Moje duše rat.Budan tvoju blagost snujem.U svom korovu knjilom,Za teb' si čuvam jedan večni cvat. Palo je, srećo...Palo je i ono što stajalo neje.Crno i belo kao brat i brat.Tebi pevam,Sebe živog oplakujem;Godine si davam,A prosim jedan sat. I sve svoje boljke u jendek ću da frljim,Na mrtvoga konja ću da cunem kas;S bose noge po kamenje da si odim,Da si tražim svetlo,Da si tražim nas. Vikaj me,Kumim te,Krvca mi je ledna.Učini nešto da ponovo vri.Srce iska tvoja usta medna.Srce neće,Noćas da spi. Ču'eš li me kučko!?Razum si gubim.Ja razum – A ti da si progutaš stid.Noćas si moja,Noćas ću te ljubim,S tebe da lečimSvih rana brid. A sutra si čekaj – Da pci lanu.Da pci lanu na mesec žut.Pa kad vidiš zvezdu da se na teb' smeši,Briši suze, srećo,Briši gi...Tvoja luda je našla svoj put.

stihove interpretira Nikola RausavljevićMi nikad nismo uživali život,nit nam je sreća zagrevala grud;u naša srca, u taj skriven ćivot,spolja je samo ulazila stud,I ledila je mrazom nežno biljekoje je grejô naše duše dah,svenuo krin, rasulo se smiljepo grobnici u pepeo i prah.I nikad nismo poznali veselje,ni šta to znači: živet život lak,u našoj duši umirale željekô u pustari procvetali mak.Kroz mraz i bedu stupali smo sami,klonuli slabi kô skrhani prut,i samo jednom u jadu i tamiživota nam se ukrstio put.Živo se sećam te noći i mirai mrtvila u kome je lugspavao miran. Iznad crnog viralutala Tuga, naš večiti drug.Vetar je njiho trule kukuruzepo polju kršeć struk im slab i krt,dok s tvoga oka sijale su suzekroz mraz, kroz tamu, kroz pustoš i smrt,I hvatale se kô biserje lakona trepavice, na bolan ti lik.Ja sam ćutô. Ali ti si čula kakogrud mi trese bol, patnja i krik.I stisnuli smo jedno drugom ruku,tihe se sreće razgoreo žar,pa blagodarni tom slučaju pukuuživali smo neslućeni čar.Al' vrani odmah počeli da kružepoljanom našom uz severac ljut,i mi se brzo rastali, moj druže,želeći srećnim naš nesrećni put.Sad zima koči. Moje srce ne smeni da sanja prošlu sreću ni san.Oko mene su samo moje pesmeneme, mrtve kao mrtve šume van.Još jedino što im se krade stalim,i para mi trule grudi kô mač,nad životom promašenim i palimova pesma, druže moj, ovaj plač.

stihove interpretira Nikola Rausavljević Čekajući vozoveraspričani idemo ka svojoj kući od kojenikad nismo ni otišlipostojiš samo gde osete bol kad te nemai gde imaš svoj jastuk i svoj zidsvoju šolju za kafu sa krilima na sebii gde se ne pitašgde su te zlatne pticejer znaš da su tu čekajući brodoveidem tamo gde me ne znajupreko bezbrojnih mora i vrletnih planinagde pamtim sliku suncokreta na šinama blizu kućei smejem seiako znam da mu glava pada

stihove interpretira Nikola Rausavljević Uniđi pod krov moj, do tajne nemirne duše,Veliki Bože Moj!Uniđi u mirisa valu, u sunca zraci, što blista!K'o posle pričesti svete, duša biće mi čista,vladaće u njoj tišina, svršiće ljuti boj. Brineš se za ljiljane poljske, za ticu, što s pesmom se vijeza sitnih čela roj,za moju mučenu dušu zar ništa stalo ti nije,Veliki Bože moj?!

stihove interpretira Nikola Rausavljević Ne štedi me svijeteNa peru te nosimLakše nego pero meneJahač sam prećutnih težinaČijim glasom zborimU cenzurisanoj tišiniSvrstanih u tebi nesvrstanomOne će me jedino oćutatiKada me ti budeš slavioKada više nikomNe budem potrebanU svijetu koji slavi svaki danKojim trguješ za još jednoPomračenje suncaIli pun mjesecKada ostrašćena zemlja progledaZa dio tvoje darivane svjetlostiI rađam te na svakoj straniciVoljno i nevoljnoCijeli jedan životProživljen između par redovaU koje nikada nisam mogao statiPored tebeKoji si od postankaBio spreman za milenijumsko ukoričenjeJoš od prije nove ereKoja se evo završavaKako prevrćem stranicuA tvoj globus stavljam u tačkuDa na peru te nosimLakše nego pero mene.

stihove interpretira Nikola Rausavljević Kao Kolumbo,i ja najzad videh zelene grančicekoje su klicale obalu spasenja,i tice.I kad stadoh nogom na tlepustihput velikog suncapobedni krik,koji je bio skoro rik:- Nek nam srca nisu od prirode uža,sve je tek oblik! I moj kriksa vaseljenomnapravi slik. I zagrlih svet. Tako je počeo moj let. A sada letim. I stanem na zvezdui gledamonaj dole svet,i zanimljivu šaru na vezu neba.I kroz noć plavupustim žaoku pravu,u Nju, u vas. I prsnem. I svi misle da sam umro. A ja se smešimčučeći na drugoj zvezdi već.

stihove interpretira Nikola Rausavljević Sami smo u dnu čamcaGleda nas bog, stradanje, smrt.I ko zna koliko će jošvekova proći...Voda nam izmičeMeđu prstimaI nije voda,Senke se prokletihUvlače u srž.Beži svetlost od nasSamo je magla uvek tu.Sve više mrakaProždire prsteI, valjalo biValjalo bi,Poći.

stihove interpretira Nikola RausavljevićRuženo, sa očima kao proletno jutro,danas više tvoj smeh i tvoje kretanje,ne ispunjuju ovaj park i menei néma je ova trava, ovo lišće i ova klupa,kao da ništa ne živi bez tebe.Danas si daleko,na dnu velikih gora u severnoj Moravskoj,čiji su vrhovi uvek i večno snegom pokriveni,koji plameno blješte u rana letnja jutra.Ruženo, tvoje je selo malo,i rasute su niske kuće od drveta,koje se zimi spušta sa velikih gora,kao na divljem zapadu.Rekla si:U njima stanuju gorštaci,čija su srca vesela i dobra,a čiji je pogled bistar kao bistro nebo,i ti im se diviš,kada idu snažni u goru,i kad silaze kao divovi iz bajke,niz mali potočić srebrn kao mesečev trag.Tako si opisala tvoje selo, Ruženo;na Dunavudaleko,gde je devičanski pesak od nikog negažen,gde je voda tiha i bistra,gde je mir kao na vrhovima tvojih gora.Rekla si:Ako ne bude rata,vratiću ti se,i ići ćemo gde je mir i gde je lepo,i gde ćemo biti sami,jer moje je selo na granicii ako bude rata,naše će kuće goreti,kao vrhovi planina pokriveni snegom,koji plameno blješte u rana letnja jutra.Ako ne bude rata,Ruženo sa očima kao proletno jutro...

stihove interpretira Nikola Rausavljević Frulom iskon usitnjava minuteDrobi sekunde čekićem sećanjaI nagoni Argonaute na Moravin drumPut kazuje tišini zaćutanoj svuda. Iskon vrišti nerođenjemKada se frulin sjaj prelamaNa mesečevom suncuNa sunčevom mesecu Usitnjena kričiU nedostatku srećeZasađena u saksijuVri od nevolje i nestrpljenja. Iskon frulom secira slogoveU beton ih armiraU mir ih ugrađuje.Skače po sekundama prstNa fruli gasiŽeđ naslednikaNastavljača slabokalemljenihU zemlju uzidanihU zvuk maternjiI silu podsećanja. Kolo od prstiju sviraNe zvuk, već Iskon budiOživotuje životStotinku njegovuNas na nas podsećaUsitnjava, ukorenjujeSadi krošnju trajanja.

stihove interpretira Nikola Rausavljević Sva mi tužnom krepost ode,Star sam, slab sam, o nezgode!Jedva lozna kap, i šala,bi sad mene razigrala.Ode moja sva milota,ode cveće i krasota;Crvenilo i beliloiz mog lica odletilo.Mora srce da mi grca,jer na vrati kuca smrca,koje oko uvek suvo,koje uvo svakom gluvo.

stihove interpretira Nikola Rausavljević Čujte „veliki“, vi što ste bombe bacali na našu rodnu grudicu, ukravši nam djetinjstvo, drugare, vrtić, ulicu. Vi što ste prste upleli u ovu balkansku klanicu, čujte nas nevine. Počujte našu krivicu.   Priznajem, krivi smo! Što smo se, do vraga, rađali u sred rata!? Što naši roditelji ne poslušaše Velikog Brata? Krivica nam je u genima od Gavrila i kazamata. Al' tako mi mlijeka majčinog rađaćemo se opet, iz inata!   Zaklinjem vam se u vodu bistru Bistricu, Dunav, Unu, Trebišnjicu, u pogled sa Šar planine, zrelo klasje Vojvodine, vrh Kozare, Romanije u sve šume Šumadije.   Zaklinjem se! Rašćemo iz kupusa, donosiće nas rode, stasaćemo iz zemlje, bujati iz vode, izdeljaće nas neki guslar ili stolar, rodićemo se iz srpske pjesme i kola, i cvjetaćemo, svakog dana, iz crvenih božura sa Gazimestana.