Glumica Suzana Petričević u podcastu Mamazjanija o ćerki Dorotei, unucima i ljubavi koja pokreće

„Sve će biti dobro“, mantra je i vodilja naše poznate glumice, prvakinje Narodnog pozorišta, Suzane Petričević, majke, ali i bake troje unučadi, koja je u životu nailazila na brojna iznenađenja i kad su oko nje svi mislili da će se teško izvući, ona bi pomislila: „Biće dobro“, i bilo je. U novoj Mamazjaniji, Suzana se prisetila svojih roditelja i odrastanja bez, kako kaže, nametnutih „narativa“, kojima nas društvo danas bombarduje. „Nekada je postojala disciplina, bilo je važno da znamo šta se sme, a šta ne. Nije bilo tepanja, ni pokazivanja emocija, ali to je vreme bilo takvo i svi smo mi ispali časni i pošteni ljudi“, kaže Suzana i dodaje da danas žene, koje su majke, jedva preživljavaju, pritisnute imperativima, zahtevima sredine da budu savršene, što nije moguće, a nije ni normalno. Svojoj ćerki Dorotei je, međutim, davala više slobode, a tepanje je bilo sastavni deo komunikacije. Trudila se da manje radi, dok je ona odrastala, čak je odbijala brojne ponude, koje se nisu činile adekvatnim, iako im je u to vreme bio potreban novac, ali pomisao da će ćerka kasnije gledati neke projekte kojima se ne ponosi, odvratila je od, popularno nazvanih, „tezgi“. Dorotea je izrasla u samouverenu i odlučnu osobu, koja, kaže Suzana, nikada majku ni za šta nije pitala, već je samo saopštavala sopstvene odluke. „Tako je bilo i kad je zatrudnela, samo mi je rekla da je trudna sa dečkom, kolegom sa fakulteta. Šta sam drugo mogla, pitala sam je: ‚Hoću li ga bar upoznati?‘“, kroz smeh se seća naša poznata glumica. U to vreme, pored pune podrške koju je pružila detetu, okolina je razočarala, i dušebrižnici, koji kao da su „najboljim namerama hteli da je vode u pakao“. Srećom, nije ih slušala i sve se dobro završilo. Ona opisuje koliko se metode vaspitanja dece razlikuju danas u odnosu na period kad su njeni roditelji bili mladi. Pita se odakle danas ti „narativi“ i zašto nas društvo bombarduje njima. Objašnjava zašto je ženama koje su danas majke, pa još imaju i posao, mnogo teže nego pre nekoliko decenija. Otkriva nam takođe, kako je reagovala kad je saznala da joj je ćerka trudna, a bila je na prvoj godini fakulteta i šta joj je tada rekla. Naglašava koliko je podrška roditelja važna u svakoj situaciji u životu, i zašto ipak treba biti optimista. Otkriva nam tajnu opstanka porodice i braka, čije su ogledalo, upravo, njena ćerka i zet. Suzana priznaje da nije merodavna da govori o braku, jer se rano razvela, ali ističe da je sada u šestoj deceniji srećno zaljubljena. Posle svega što je prošla u ličnom iskustvu, ali i kroz Dorotein brak i porodicu, zaključuje da je upravo uzajamna ljubav jedina važna.