Vesna i Anja u podcast-u Mamazjanija o odrastanju u umetničkoj porodici i odnosu dve glumice

Koliko smo slične ne znam, različito gledamo na to“, uglas i sa osmehom odgovaraju na pitanje koliko vide sebe jedna u drugoj, dve umetnice, glumice, majka i ćerka, Vesna Čipčić i Anja Josifovski, gošće nove, praznične Mamazjanije, koje se u ovoj epizodi našeg podkasta osvrću na godine detinjstva, život u umetničkoj porodici, krivicu, žrtve, ali i ljubav i momente koji su ih nasmejali, toliko da su ih sa nama podelile i da ih nikada neće zaboraviti. Vedre i raspoložene, Vesna i Anja, unele su dodatno svetlo u naš studio, a najširi osmeh izmami im pominjanje Alekseja i Anđele, Anjine dece. „Ponekad dođem kod Anje, pogledam ih, i kažem ‚Jao Anja, pa ovo su tvoja deca‘, prosto ne mogu da verujem da mi je ćerka tako porasla“, priča setno Vesna. Kroz šalu prebacuje Anji, da mora malo da trenira strogoću, zbog sebe i svog zdravlja i sna. Ipak, Anja ne odustaje od svojih metoda. „Ne mogu Alekseja da ostavim da plače. Njega sam nosila na rukama i dok sam bila trudna i sve dok stomak nije porastao toliko da nisam mogla više. Ne mogu ja to tako, da dete plače, a ja da slušam i ne prilazim mu. Međutim sa Anđelom je drugačije, spustim je u krevetac i ona spava. Teško je, ali drugačije ne mogu, neispavana sam, umorna, a počela sam nedavno i da radim, pa nekako balansiram“, priča Anja. Vesna se nadovezuje, i kaže da je sa Anjom i njenim bratom bilo drugačije, da su mirno spavali, da nisu bili naporni ni kao tinejdžeri i da zato ne zna da li bi ikada mogla dovoljno da im zahvali za sve što su joj pružili i učinili od kako su se rodili. „Sad da moram sve ponovo, ništa ne bih menjala. Sve bih isto uradila, iako postoje ti momenti krivice, kad sam možda mogla da provodim malo više vremena sa decom dok su bili mali i kad sam dosta radila. Ipak, za razliku od mama koje rade od osam do četiri ili devet do pet, ja sam imala letnje raspuste, pa pauze od po par meseci u toku godine, da ne idem na posao, ili da samo odem uveče da odigram jednu predstavu, a svo ostalo vreme sam sa njima što je velika prednost“. Krivica je, međutim, Anju, kaže, mučila i pre nego što je zatrudnela, a sad posebno. „Uvek sam imala taj osećaj krivice, kao naše bake i žene na ovim prostorima, koje su toliko dugo osećale krivicu i brigu da je to postalo nešto pozitivno. Posebno kad sam rodila decu, to se pojačalo, jer kad imate dete imate i od sebe veća očekivanja“, kaže ona. I dodaje da je svim majkama teško, bez obzira kojim se poslom, bave i da su zato sve one nesumnjivo veliki – heroji. Iako žive u istoj kući, ali imaju različite ulaze, prve su komšinice, pa se ipak retko viđaju, tek u prolazu. Posebno im teško ide da se same druže i provedu neko vreme odvojene od ostalih članova porodice. „Bile smo nedavno na ručku, ali je i Anđela bila sa nama, tako da nismo bile potpuno same. Ne znam kad ćemo to ponoviti, teško je zaista odvojiti vreme, nažalost“, priznaju obe. Međutim, naglašavaju da će se potruditi da to promene, a jedan od koraka je, ističu, i zajedničko gostovanje u podkastu – Mamazjanija.