Emocionalna zavisnost

Na svojim kursevima o emocionalnoj zavisnosti, često govorim o „kukama“ koje nas drže u nezdravim odnosima. A danas ću pisati o jednoj od njih, verovatno čak i o jednoj od najsjajnijih i najzanimljivijih – emocionalnom zamahu. Nedavno, kada sam se srela sa klijentima na programu u srcu šume, razgovarali smo o ovom fenomenu na primeru eksperimenta sa pacovima koji su sproveli naučnici. Suština eksperimenta je bila sledeća: pacovi su podeljeni u tri grupe, koje su smeštene u različite kaveze. Svaki kavez je imao dugme koje su životinje mogle da pritisnu. U prvom kavezu gde je bilo pacova, kada se pritisne dugme, odmah je počela da ispada hrana. U drugoj ćeliji se ništa nije dogodilo kada je dugme pritisnuto. A u trećem kavezu, kada pritisnete dugme, nekad bi ispadala hrana, nekad ne. Odnosno, bilo je veoma selektivno. Hrana je mogla da se naspe nekoliko puta uzastopno, ili je mogla da izostane i nakon deset pritisaka. Šta mislite šta se dalje dogodilo? Pacovi iz prvog kaveza su odmah shvatili šta se dešava, pritisnuli dugme i dobili hranu, a neki su na kraju i postali gojazni. Pacovi u drugoj grupi su shvatili da dugme ne donosi nikakvu korist i odmah su počeli da preduzimaju mere da sami dobiju hranu. Pacovi iz treće grupe su se ponašali najradoznalije. Stalno su pritiskali dugme u iščekivanju hrane, ne trudeći se da pronađu alternativne izvore hrane. Postali su opsednuti ovim dugmetom, boreći se za pravo da ga prvi pritisnu. Mnogi su, u neuspešnim pokušajima da dobiju hranu, umrli od gladi, nastavljajući da pritiskaju dugme sve do smrti. Šta nam ovaj eksperiment govori? Svima nam je potrebna sigurnost. Kada sa sigurnošću znamo da ništa nećemo dobiti, onda počinjemo da preduzimamo akcije da se sami izborimo. A ako i bude malo neizvesnosti i nade, „držaćemo se” do kraja, u iščekivanju da ćemo pre ili kasnije dobiti „hranu”. Tako je i u odnosima. Kada je partner topao, sladak i brižan, ili hladan i distanciran, počinjemo da se DRŽIMO (ovo je posebno izraženo ako je partner narcis). Jer tako funkcioniše naša psiha. Zaglavimo čekajući trenutak kada ponovo postane toplo. Kada ponovo budemo ispunjeni ljubavlju i brigom, osetićemo da je sve u redu. A šta je problem kod toliko ljudi? Oni nisu sada i ovde, u stvarnosti. Imaju problema sa ličnim granicama i osećajem kako se mogu, a kako ne mogu nositi sa istim. Imaju problem sa samopoštovanjem. Za njih to što dugme nije radilo deseti put nije razlog da postupe drugačije. Ovo nije razlog da se odsele i pokušaju da potraže hranu na drugom mestu. Oni će ga pritiskati sve dok ne umru od gladi (čitaj: i dalje će biti u emocionalnoj zavisnosti i čekati da se bar nešto promeni). Ali! U stvari, mnogi od nas čekaju sigurnost/potvrdu od drugog, ili je možda sami primimo. To je ono što radimo u terapiji – suočavamo se sa stvarnošću. Kada je osoba često hladna prema vama, to je takođe potvrda. Kada vas osoba ne čuje, ne mari za vas, to je potvrda. Kada osoba ne mari za vaša osećanja, to je potvrda. Kada vas osoba ne izabere, to je potvrda. I ne morate da pritisnete dugme po stoti put da biste se uverili u ovo ❤ Ako ste spremni da se pomerite da mesta, da otkrijete drugi izvor hrane i da sebe stavite na prvo mesto prihvatajući svaki delić sebe, pozivam vas da me posetite na psihoterapijskom programu u srcu šume. S ljubavlju, Maja Informacije o programu www.majawu.eu/retreat